О књизи: година / „Није ми смешно када презрени шашава пародијом обешчасти Алигијерија“, узвикује Салијери у Пушкину. И овај крик огорчења је разумљивији, хуманији од олимпског, веселог смеха полубога Моцарта. Не, није смешно, али је горко и болно када се драга мисао, негована идеја искривљује и понижава, посебно под маском њене одбране. Најбољи умови нашег времена сањају да ће сценско извођење поново постати свети обред, као што је то било у древној Хелади. На страницама Ваге, у снажним и убедљивим чланцима, Вјач је развио овај сан. Иванов. Истакао је, између осталог, да садржи још једну, већу наду: оцртава пут од наше модерне, приватне, „мале” уметности до „велике”, националне уметности. И није смешно када ову проповед покупе непозвани чувари који не разумеју њен смисао, вређају је апсурдним аргументима и погрешним закључцима и чине је смешном у несувислом препричавању…»